Има већ 40 година како стара
госпођа Вокер држи пансион у Паризу за средњи сталеж.
Пансион се налази у доњем делу
улице Нев Сент Женевјев између Латинског кварта и предграђа Сан Марсо на
стрмини улице Арбалет. Крај у ком се налазио пансион био је миран и тих и мање
познат, а улица је била мрачна и сува, поред зидова је расла трава, а два
споменика која су мењала околну светлост бацала су тонове жуте боје. Пошто је све
било тмурно и сиво и најбезбрижнији пролазник би постајао тужан док пролази
кроз крај. Куће су суморне. Ту се налазило доста пансиона.
Предња
страна пансиона била је окренута ка малом врту са воћем и поврћем, а у хладу
под липом био је округли сточић са столицама где су старији становници пансиона
седели и пили кафуу, али ако им финансијска ситуација дозволи.
Кућа је
на три спрата, а иза куће је двориште где живе свиње, кокошке и куничи, а у дну
дворишта је била дрварница. Између дрварнице и кухињског прозора висио је ормар
у коме је стајала храна, а испод њега су отицали одпадци из кухиње. У приземљу
је салон који је повезан са трпезаријом. Салон изгледа врло тужно, на средини
собе био је округли сто са столицама. Салон је је заударао на плесан и
ужеглост, био је хладан и влажан, заударао је на кухињу и сиротињски дом. Он је
био окречен, али толико давно да се боја више не препознаје. Послуга је била
стара. Ујутру око седам сати прво улази мачак, који одмах оњуши сваку чинију, а
за њим и газдарица, госпођа Вокер.
У пансион су примани сви, и млади
и стари и жене и мушкарци. У пансиону се дуго није видео млађи свет, а ако би
се некад и појавио неко млађи то би било због тога што родитељи нису имали
средстава да га издржавају.
Гости пансиона били су студент
права Ежен де Растињак, мистериозни Вотерн и стари фабрикант резанаца Чича
Горио.
Катарина Станојчић
No comments:
Post a Comment