ДРУШТВО ФРАНЦУСКЕ У 19. ВЕКУ

Роман Чича Горио на прави начин оличава природу Балзаковог реализма и његову познату намеру да на једном месту што потпуније пружи слику француског друштва прве половине 19. века. У средишту Балзаковог приповедања је пансион госпође Вокер и десетак људи у њему, али и то је било довољно да се исприча целовита прича о париском животу, односно о француском друштву. То жели да поручи сам Балзак када на почетку романа каже: „како овакав скуп људи садржи углавном битне елементе једног друштва“. И заиста, захваљујући пансиону као средишњој тачки, обухваћени су сви слојеви друштва, од оних који су на дну до оних који су на самом врху друштвеног живота: слуге и слушкиње, кочијаши, улични трговци, пензионери, студенти, пропали индустријалци, банкари, грофови, каријеристи и робијаши. И све су то, махом, типови једног времена. Оваква социјална структура Балзакових јунака јасно показује савременом читаоцу да је француско друштво тога времена било издељено на племство које припада, буржоаски свет који, не бирајући средства, увелико влада, и на сиротињу која нема ништа. Сам робијаш Вотрен француско друштво је видео као велики скуп варалица и преварених, а париски живот доживљава као велику каљугу, у којој су угледни они који украду милион и возе се у раскошним кочијама, а лопови они који иду пешице, само ако су украли „неку ситницу“. Закон је увек на страни оних који су га и донели, без обзира на тежину њихове кривице.

Оноре де Балзак полази од сиромашних и увек им се враћа (свет из пансиона госпође Вокер), али на уму увек има и свет високог друштва. Балзак са пуно детаља, слика и ситуација приказује високо друштво. И што је најважније, из различитих перспектива, чиме се постиже изузетна убедљивост и објективност. Једну перспективу гледања уноси Ежен де Растињак, у виду првог личног искуства стеченог у додиру са тим светом; другу перспективу гледања на високо друштво уноси виконтеса Бозеан (припадник тога света), а трећу свезнајући робијаш Вотрен; четврта се отвара праћењем животног пута и драме чича Горија као бившег представника тога света; а пета приказивањем поступака и породичног живота и односа грофице Анастазије де Ресто и баронице Делфине де Нисенжан према оцу и ближњима. И тек у пресеку свих тих перспектива или тачака гледишта добија се једна нова перспектива која пружа потпунији и поузданији увид у високо друштво.

На спољашњем плану тај свет обележавају раскошне палате, позлаћени салони, слуге у ливрејама, скупоцене кочије и слини коњи, засењујуће тоалете и накити, етикеција, силно богатство и обузетост новцем; живот праћен баловима, ноћним проводима, сусретима и високостилизованим понашањем. Међутим, то је само пивид среће, задовољства и неке лажне хармоније. У питању је само декор неодољиве привлачности, декор иза којег се одвијају велике људске драме и крију сви пороци овога света. Иза спољашњег сјаја, намештених осмеха и лажног достојанства крију се друштвене „хаварије“ и људске изопачености. У том свету нема искрености и праве оданости, јер нема чисте емоције. А кад тога нема, не може бити ни праве љубави ни великог пријатељства. Све је подређено интересу и намери да се дође до велике добити, да се начини каријера и обезбеди што боље место у друштву. Зато и толико лажи, лицемерја, себичности и грамзивости у том свету. У жељи да се буде запажен, славан и што успешнији, заборавља се на оца, породиу и на обавезе као свете дужности. Оговарање и подметање, ликовање због туђих невоља и несрећа, поткрадање нејаких и пљачкање лаковерних и несмотрених, као и безобзирност према свима другима, јесу својства која одређују природу тога света. У том свету се кидише на туђу част, туђу породицу и иметак. Вотрен, поучен  животним искуством и сазнањем, лепо константује: „Они су у стању да продају своје жене, своју децу; породице и своју душу, а све због берзе, коцке или личних заадовољстава“. Анастазија, да не би изгубила љубавника, плаћа његове огромне дугове, а њена сестра Делфина троши новац на куповину стана (за љубавника) и у коцкању. Банкар Тајфер најурио је кћерку из куће да би своје неподељено имање оставио сину у наслеђе. Анастазија и Делфина немилосрдно пустоше оца, све док му нису однеле и последњи новчић. Тајна њиховог богатства је у злочинима који су заборављени или прописно извршени. Сентименталност и племенитост у том свету нису на цени. Тамо се може успети једино ако се на људе и жене гледа као на поштанске коње који се могу користити до прве станице, а онда остављати да ту цркну. У том свету, каже Вотрен, „поквареност је општа појава“, а где су врлине, ту је и страдање и беда. Ко то не схвати на време, тај је осуђен на пораз.

 Милица Костић