Оноре де Балзак

Оноре де Балзак
'' Чича Горио ''

Tuesday, June 9, 2015

ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК - БИОГРАФИЈА

Оноре де Балзак , рођен 20 маја 1790, а умро 1850.
 Био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.
Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.
Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.
Пољска племкиња, Евелина Ханска са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.
Дела:
1.         Чича Горио(1835)
2.        Евгенија Гранде(1833)
3.        Рођака Бета(1846)
4.        Шагринска кожа
5.        Пуковник Шабер
6.        Љиљан у долу
7.        Сјај и беда куртизана
8.        Непознато ремек дело
9.        Шуани
10.     Код мачке која се лопта
Милица Симовић


КРАТАК САДРЖАЈ


Књижевни род: епика
 Књижевна врста: 
реалистички, социјални, роман карактера, психолошки роман
~Тема и структура романа
- Друштвени успех и успон у градској средини и болесна очинска љубав која доводи до личног и друштвеног слома

~ Композиција: укрштена, преплитање судбина

~ Три фабуларна тока у вези са три главна лика: 
-Друштвена афирмација студента Ежена де Растињака- пут ка “успеху” 
-Болесна љубав оца према ћеркама Делфини и Анастасији- трагична судбина чича Гориа  -Тајанствени живот одбеглог робијаша Вотрена.

~ Радња романа '' Чича Горио '' се одвија у Паризу, главном графу Француске, крајем 1819. и почетком 1820. Роман је сложене структуре, може се одредити и као дружтвени, љубавни и роман о васпитавању и развоју карактера. Балзак нам овим романом окрива Париз, осликава нам градски живот и друштво Француске у то доба. Пише нам о безусловној љубави оца (Чича Гориа) према својим ћеркама који га не цене, такође нас упознаје са и младим студентом права (Ежену де Растињаку), они су управо и главни ликови овог романа. Он пише у њиховим животима, животиним ситуацијима и тако уводи много друге ликове у дело. Роман почиње тако што нам Балзак даје сликовит и прецизан опис пансиона који води госпођа Вокер. Такође пише о ликовима који бораве у пансиону и указује и на карактеристике личности и физичке карактеристике. Тим описима Балзак нас заправо упућује на слику паришког друштва од најнижих до највиших слојева.
Mаја Милијановић

ПАНСИОН ГОСПОЂЕ ВОКЕР

Има већ 40 година како стара госпођа Вокер држи пансион у Паризу за средњи сталеж.
Пансион се налази у доњем делу улице Нев Сент Женевјев између Латинског кварта и предграђа Сан Марсо на стрмини улице Арбалет. Крај у ком се налазио пансион био је миран и тих и мање познат, а улица је била мрачна и сува, поред зидова је расла трава, а два споменика која су мењала околну светлост бацала су тонове жуте боје. Пошто је све било тмурно и сиво и најбезбрижнији пролазник би постајао тужан док пролази кроз крај. Куће су суморне. Ту се налазило доста пансиона.
Предња страна пансиона била је окренута ка малом врту са воћем и поврћем, а у хладу под липом био је округли сточић са столицама где су старији становници пансиона седели и пили кафуу, али ако им финансијска ситуација дозволи.
 Кућа је на три спрата, а иза куће је двориште где живе свиње, кокошке и куничи, а у дну дворишта је била дрварница. Између дрварнице и кухињског прозора висио је ормар у коме је стајала храна, а испод њега су отицали одпадци из кухиње. У приземљу је салон који је повезан са трпезаријом. Салон изгледа врло тужно, на средини собе био је округли сто са столицама. Салон је је заударао на плесан и ужеглост, био је хладан и влажан, заударао је на кухињу и сиротињски дом. Он је био окречен, али толико давно да се боја више не препознаје. Послуга је била стара. Ујутру око седам сати прво улази мачак, који одмах оњуши сваку чинију, а за њим и газдарица, госпођа Вокер.
У пансион су примани сви, и млади и стари и жене и мушкарци. У пансиону се дуго није видео млађи свет, а ако би се некад и појавио неко млађи то би било због тога што родитељи нису имали средстава да га издржавају.
Гости пансиона били су студент права Ежен де Растињак, мистериозни Вотерн и стари фабрикант резанаца Чича Горио.
Катарина Станојчић

Monday, June 8, 2015

ЦИТАТИ


Ружноћа  над лепотом има ту предност што лепота пролази, а ружнoћа остаје.

Жене мисле као краљеви, да им све дугујемо.
Слава је отров, који  треба узимати у малим дозама.

Раскош у осећањима,то је поезија сиромаха,  без тог богаства шта би љубав била за њих?

Ништа није непријатније него кад свет сазна ваше слабости.

Кривудави путеви не воде ничему великом.
                                                                                                                                   Милица Симовић

ЛИК ЧИЧА ГОРИА

Чича Горио - Жан Жоашен Горио је био фабрикант резанаца, кључан моменат његовог богаћења био је након рата, продавао је брашно по много већој цени док је владала глад. Имао је две ћерке, Анастазију и Делфину којима је посветио велику љубав када је остао удовац.Постаје жртва новца, мисли да се њиме може све купити. Заслепљен очинском љубављу, Горио им је давао новац и удовољавао разне прохтеве. Куповао им је скупоцен накит,хаљине, плаћао им је раскошне балове, свечане вечере, обезбедио им је добар мираз и обе су се удале у аристократске породице. Очинска љубав коју је мислио да пружа на прави начин уништила га је врло брзо. Почео је да изнајмљује јефтине собе у пансиону, отпустио је берберина, одрекао се дувана, из дана у дан изгледао је као крпа којом се брише под. Док је имао новца ћерке су га пазиле као мало воде на длану, чак се и госпођа Вокер загледала у њега и његов новац само због интереса што много говори о друштву Париза у то време. Његова слепа љубав према Анастазији и Дафини, довела је чак до тога да је закупио стан како би Делфина имала где да се састаје са Растињаком. Схвативши да су га ћерке искоришћавале, Горио тек на самрти исказује свој бес и незадовољство. Умро је као да нема никог свог, сахранили су га домар пансиона Вокер и студент права Ежен де Растињак о свом трошку. Ћерке којима је дао све што су пожелеле, нису га удостојиле ни доласком на сахранy.
Марко Арсенијевић

ЛИК ЕЖЕНА ДЕ РАСТИЊАКА

Ежен де Растињак је младић који је из провинције дошао у Париз на студије права. Ту је осетио велеградски живот, упознао сиромаштво и благостање, упоредио своју породицу у светлу париског живота и схватио да мора нешто да промени. Он "силно зажеле да се истакне и да успе по сваку цену. Као што се дешава код светлих карактера, он је хтео све то да постигне својом личном заслугом".Схватио је да у великом граду мора имати заштитника да би опстао и да би могао да уђе у високо друштво које је постало његова преокупација и главни циљ. Брзо је дошао у везу са даљом рођаком виконтесом де Бозеан и њена кућа му је постала прва степеница за улазак у високо друштво. Већ на првим корацима Растињак - млад, неискусан и чиста срца - доживљава понижење: његово одело, долазак пешице на бал или у неугледним кочијама, изазивају подругљиве погледе и осмехе слуга који му отварају врата. Први уласци у то друштво открили су му неискреност, притвореност, преваре, лажи. Младом и неискусном Растињаку желе да помогну својим саветима робијаш Вотрен и виконтеса де Бозеан. У Растињаку је двојство: он је млад, неискусан, чист, неискварен, решен да успе. Али и он је опљачкао мајку и сестре да би купио скупо одело и возио се кочијама, што је услов да уђе у високо друштво. По томе је себичан, као што су себичне ћерке Чича Гориа. Али ће тај исти Растињак одбити нечасну Вотренову понуду да се ожени богатом наследницом Викторином пошто пре тога буде убијен њен брат. Растињак има свој пут: "Моја је младост још чиста као ведро небо: ко хоће да постане велик или богат човек, треба да се помири са тим да мора лагати, повијати се, пузати и усправљати се, ласкати, претварати се. Ко пристане на то, зар не значи да је пристао да буде слуга оних који су лагали, повијали се, пузали. Прво им треба бити слуга па онда постати њихов саучесник. О, не. Ја ћу радити племенити, као светац, радићу дању и ноћу, да стекнем богатство само својим радом. То ће богатство врло споро ићи али ћу зато спавати мирне савети". Али када постане љубавник Делфине де Нисенжен, када осети мирис богатства, схвата да високо друштво, богатство и морална чистота не може да опстане једно поред другог. Судбина Чича Гориа из темеља потреса Растињака. Сахрана овог страдалника без кривице руши све илузије које је Растињак гајио о свету. Када је морао да позајми франак од покућара Кристофа да би гробарима дао напојницу, Растињака обузима туга и горчина. У том тренутку је нестао дотадашњи Растињак који ј е желео да свет осваја трудом, заслугом и врлином. Појавио се нови Ежен де Растињак који упућује друштву претеће речи: "А сад је на нас двоје ред". На ручак код госпође де Нисенжен одлази Растињак који прихвата борбу са друштвом Сен Жермена, али прихвата и средства којима се оно служи.
Анђа Жиловић

ЛИК ГОСПОЂЕ ВОКЕР

Госпођа Вокер
-Удовица, старија госпођа Вокер, била је власница истоименог пансиона.
-Њено буцмасто лице, свеже као први јесењи мраз, с' носом сличним папагајевом кљуну, и с' дебелим телом, потпуно је било у складу са њеним одајама, чији је нимало пријатан мирис гђа. Вокер удисала без гађења.
-Њене очи, окружене борама, које се час смеше као очи у играчице, а час добијају горак и намрштен израз зеленаша, одавале су њену тајанстевну личност.
-Њена доња сукња од плетене вуне, била је дужа од горње, која је направљена од неке старе хаљине, из које је вирела вата кроз поцепане шавове. Самим тим је и личила на све жене које је погодила несрећа.
-Иако је имала око 50 година, и даље је покушавала да се извуче из брлога. То је и највећи разлог због којег се и заљубила у чича-Горијев новац.
-Она је у основи била добра жена. Дивила се кошуљама чича Горије, чак је и желела да се уда за њега. Када није успевала да испуни своју жељу, постајала би намћор, и похлепно враћала чича Горију (повећавала му кирију).

Лука Цукавац и Катарина Секулић

ЋЕРКЕ

 Грофица де Ресто и бароница де Нисенжан
(Анастазија и Делфина)
       -Када је остао удовац, главни лик, чича Горијо, сву своју љубав посветио је ћеркама. Куповао им је хаљине, наките, кочије... Испуњавао је све њихове хирове, обезбедио им велики мираз како би се обе удале у аристократске породице. Старија ћерка Анастазија послата је грофица де Ресто, а млађа бароница де Нисенжан.
      -Потребе ћерки Чича Горија постале су веће када су ушле у високо друштво. Веома су желеле да се истакну на баловима и свечаним вечерама. Новац су добијале од оца, који је заслепљен очинском љубављу, испуњавао све њихове прохтеве, руковођен ставом "Очеви  увек треба да дају, да буду срећне. Увек давати то значи бити отац." Док је имало пара пазиле су га и поклањале му сву своју пажњу. А чим је нестало новца, немилосрдно су га отерале.
      -Анастазија и Делфина свом оцу за велику љубав су враћале ужасним и невероватним несхватањем његове несреће. Можда је због тога дошло због губитка мајке, мада тешко јер је Чича Горијо хтео да придобије њихову љубав, али на веома погрешан начин.
       -О њима нема много ништа више ни да се каже, осим да су обе биле веома прорачунате и да су водиле рачуна о новцу.
       -На њихову жалост, чак и њихов међусобни однос био је искључиво заснован на новцу. Мада су имале много тога заједничког: незајажљиво су трошиле новац на луксуз, забаву и љубавнике. Нјабитнији им је био успех у друштву. Обе су биле љубоморне једна на другу до граница мржње. Колико су биле безосећајне најбоље показује чињеница да ниједна није дошла на очеву сахрану.
       -Горијеве ћерке, дволичне и похлепне, без морала, изгубиле су оца који им је дао све.
 Катарина Секулић

УЛАЗАК У ОТМЕНО ДРУШТВО

Фабула романа прати покушаје Ежена де Растињака да се пробије у високо друштво Париза. Он је сиромашни племић који сања о успеху, слави, новцу, љубави, а приморан је да живи у сиромашном пансиону Вокер. У пансиону упознаје чича Горија, трагичног јунака, којег убија претерана, страсна родитељска љубав према својим двема ћеркама. Оне посећују оца само да би од њега добиле новац, стидећи се њега, обичног грађанина, будући да се крећу у аристократским круговима. Растињак је разочаран, испуњен презиром и мржњом према париском друштву које је упознао у свој његовој демонској окрутности. И поред тога не напушта га жеља да постигне успех у том друштву. У роману постоји љубавни троугао.То јемеђу Растињака, Делфине и Викторине Тајфер. Међутим, љубавни односи јунака у потпуности су условљени материјалним интересима. Веза између Растињака и Делфине почива на узајамном интересу. Растињаку је Делфина потребна да би успео у високом друштву, а њој, ћерци трговца и жени банкара, потребан је Растињак за улазак у салон виконтесе Де Бозеан. У роману можемо пратити и заплет карактеристичан за криминални роман. Господин Вотрен, у подземљу познат као Лажи-Смрт, банкар робијашница, чувар новца робијаша. Управо ће Вотрен пружити Растињаку лекције о животу у Паризу. Вотрен из свог угла, виконтеса Де Бозеан са свог становишта, казују исту причу Растињаку о друштву у коме владају вучји закони моћи и новца. Пут до успеха води преко беспоштедне борбе у којој опстају само најбезобзирнији, најподлији, најлицемернији. Човек мора погазити све људско у себи, не сме да покаже ни у једном тренутку саосећање за друге људе. Пут до успеха не води преко поштеног рада и мукотрпним напредовањем на друштвеној лествици. Ићи за сјајем и богатством значи одлучити се на лаж, савијати се, пузати. Продајте своја убеђења, говори Вотрен Растињаку, нудећи му погодбу. Вотрен ће удесити да Викторинин брат буде убијен у двобоју. Њен отац, оставши без наследника, прихватиће ћерку које се сада одриче. На Растињаку је да освоји Викторину док је она још увек сиротица. То и неће бити тако тешко јер је она већ заљубљена у Растињака. Вотрен ће заузврат добити двеста хиљада франака од Растињака коме ће будућа супруга донети у мираз милион франака. Демонска понуда младићу који је на великим искушењима. Млади људи су гладни успеха, славе, богатства, провода, лепоте. Све што се чини да је надохват руке у исто време је и недостижно. Пред толиким искушењима право је чудо каже писац, како је мало злочина и преступа које врше млади људи.
Душан Богдановић

СМРТ ЧИЧА ГОРИА

Чича Гориово здравствено стање полако почиње да се погоршава када његове ћерке почињу да упадају у све дубљу финансијску и породичну кризу. Делфина и грофица де Расто немају обзира за његово емотивно стање и терају га у све сиромашнији живот да би одржале свој високи стандард живота. Горио се још увек у дубини нада да ће моћи да реши њихове проблеме уместо њих и да ће тиме купити њихову љубав и бригу. Ежен је једини коме је заиста стало до Гориа и једини брине о њему и покушава да спречи Гориа да упропасти себе тиме што почиње да мења Делфинин однос према оцу, али то иде исувише полако, а због повећаних проблема грофице Ресто, Горио пропада још већом брзином, како због финансијског одрицања тако и због емотивног расула. Кулминација Гориове пропасти је ноћ бала у коме он одваја последњи динар да би грофица Ресто могла имати одличну хаљину, равну онима које друге госпође носе. Обе ћерке одбијају да остану поред оца иако му је лоше, и одлазе на бал. Ежен остаје са својим пријатељем да покуша да спаси Гориа. У својим последњим тренуцима, када је смрт већ неизбежна, Горио дозива ћерке да се опрости са њима, али када чује да неће доћи (грофица Ресто због свађе са мужем око безбедности куће, а Делфина због тога што је превише попила) Горио доживљава просветљење и почиње свој говор. У говору описује како их је одувек штитио од било какве недаће живота и набављао им све што су тражиле од њега, схвата како је због своје усамљености покушао да купи (осигура) њихову љубав материјалним стварима. Проклиње их зато што су га одбацивале упркос његовим напорима да им пружи лагодан живот, али их и у исто време призива и све им прашта, јер, иако су га повредиле и занемариле, жели да их види по последњи пут јер је усамљен у срцу и треба му љубав као сваком човеку. Након свиг говора пада у кому и тек се пред смрт буди у нади да ће видети своје ћерке, и због самртног лудила од Ежена и његовог пријатеља му се учинило да су Делфина и грофица де Ресто, назива их анђелима и полако издахну. На сахрану је дошао само Ежен, док се ћерке нису појавиле већ су само послале празне кочије. На надгробном споменику, Горију је писало: ОВДЕ ПОЧИВА Г. ГОРИО, ОТАЦ ГРОФИЦЕ ДЕ РЕСТО И БАРОНИЦЕ ДЕ НИСЕНЖАН, САХРАЊЕН О ТРОШКУ ДВОЈИЦЕ СТУДЕНАТА.
Сара Пенезић

ВЕЗА ЉУБАВИ И НОВЦА У РОМАНУ

(мода 19.век)
Безусловна љубав према ћеркама човека за кога важи правило: "Новац је живот! Новац је све!" како вели Чича Горио, није могла да се манифестује другачије осим на материјалан начин. Ствари које су њему представљале смисао живљења, давао је својим ћеркама, зар то није љубав? Међутим, закон јачег влада у животињском царству. Људи би требало да се разликују од њих јер поседују савест, свест и осећајност. Испољавање емоција на овај начин, за који би рекли да је рационалан, није се манифестовао на наше главне јунаке. Док се Чича Горио трудио да својим ћеркама праву љубав надомести новцем оне су у њему виделе корист, односно врећу пара. Губитак новца у овом случају значио је и губитак "љубави". Видевши да користи од Чича Гориа више нема, ћерке су престале да долазе; али коме кривица заправо припада? Оцу који је дозволио да његовим ћеркама духовно буде далеко испод материјалног, или нељудском понашању од стране ћерки? То је тешко рећи, с обзиром на то да је Балзак описе ове ситуације зачинио иронијом. "Не, оне неће доћи! Знам ја то, има већ десет година! Ја сам то помишљао понекад, али нисам смео да верујем!" То су речи Чича Гориа на самрти које на први поглед изгледају само као разочарање и његов бунт. Но, ово је и више него кристалан доказ његове свести о љубави која се мери цифрама и његовог константног страха што се тиче истог. Са друге стране имамо ћерке које очигледно очинску љубав нису дефинисале на прави начи. Новац, новац и новац. Не бих рекла да је то добра теорија. Питање је, да ли их треба кривити за све то или је васпитање учинило своје?

Кристина Јанковић и Маја Милијановић

ДРУШТВО ФРАНЦУСКЕ У 19. ВЕКУ


Роман Чича Горио на прави начин оличава природу Балзаковог реализма и његову познату намеру да на једном месту што потпуније пружи слику француског друштва прве половине 19. века. У средишту Балзаковог приповедања је пансион госпође Вокер и десетак људи у њему, али и то је било довољно да се исприча целовита прича о париском животу, односно о француском друштву. То жели да поручи сам Балзак када на почетку романа каже: „како овакав скуп људи садржи углавном битне елементе једног друштва“. И заиста, захваљујући пансиону као средишњој тачки, обухваћени су сви слојеви друштва, од оних који су на дну до оних који су на самом врху друштвеног живота: слуге и слушкиње, кочијаши, улични трговци, пензионери, студенти, пропали индустријалци, банкари, грофови, каријеристи и робијаши. И све су то, махом, типови једног времена. Оваква социјална структура Балзакових јунака јасно показује савременом читаоцу да је француско друштво тога времена било издељено на племство које припада, буржоаски свет који, не бирајући средства, увелико влада, и на сиротињу која нема ништа. Сам робијаш Вотрен француско друштво је видео као велики скуп варалица и преварених, а париски живот доживљава као велику каљугу, у којој су угледни они који украду милион и возе се у раскошним кочијама, а лопови они који иду пешице, само ако су украли „неку ситницу“. Закон је увек на страни оних који су га и донели, без обзира на тежину њихове кривице.
Оноре де Балзак полази од сиромашних и увек им се враћа (свет из пансиона госпође Вокер), али на уму увек има и свет високог друштва. Балзак са пуно детаља, слика и ситуација приказује високо друштво. И што је најважније, из различитих перспектива, чиме се постиже изузетна убедљивост и објективност. Једну перспективу гледања уноси Ежен де Растињак, у виду првог личног искуства стеченог у додиру са тим светом; другу перспективу гледања на високо друштво уноси виконтеса Бозеан (припадник тога света), а трећу свезнајући робијаш Вотрен; четврта се отвара праћењем животног пута и драме чича Горија као бившег представника тога света; а пета приказивањем поступака и породичног живота и односа грофице Анастазије де Ресто и баронице Делфине де Нисенжан према оцу и ближњима. И тек у пресеку свих тих перспектива или тачака гледишта добија се једна нова перспектива која пружа потпунији и поузданији увид у високо друштво.
На спољашњем плану тај свет обележавају раскошне палате, позлаћени салони, слуге у ливрејама, скупоцене кочије и слини коњи, засењујуће тоалете и накити, етикеција, силно богатство и обузетост новцем; живот праћен баловима, ноћним проводима, сусретима и високостилизованим понашањем. Међутим, то је само пивид среће, задовољства и неке лажне хармоније. У питању је само декор неодољиве привлачности, декор иза којег се одвијају велике људске драме и крију сви пороци овога света. Иза спољашњег сјаја, намештених осмеха и лажног достојанства крију се друштвене „хаварије“ и људске изопачености. У том свету нема искрености и праве оданости, јер нема чисте емоције. А кад тога нема, не може бити ни праве љубави ни великог пријатељства. Све је подређено интересу и намери да се дође до велике добити, да се начини каријера и обезбеди што боље место у друштву. Зато и толико лажи, лицемерја, себичности и грамзивости у том свету. У жељи да се буде запажен, славан и што успешнији, заборавља се на оца, породиу и на обавезе као свете дужности. Оговарање и подметање, ликовање због туђих невоља и несрећа, поткрадање нејаких и пљачкање лаковерних и несмотрених, као и безобзирност према свима другима, јесу својства која одређују природу тога света. У том свету се кидише на туђу част, туђу породицу и иметак. Вотрен, поучен  животним искуством и сазнањем, лепо константује: „Они су у стању да продају своје жене, своју децу; породице и своју душу, а све због берзе, коцке или личних заадовољстава“. Анастазија, да не би изгубила љубавника, плаћа његове огромне дугове, а њена сестра Делфина троши новац на куповину стана (за љубавника) и у коцкању. Банкар Тајфер најурио је кћерку из куће да би своје неподељено имање оставио сину у наслеђе. Анастазија и Делфина немилосрдно пустоше оца, све док му нису однеле и последњи новчић. Тајна њиховог богатства је у злочинима који су заборављени или прописно извршени. Сентименталност и племенитост у том свету нису на цени. Тамо се може успети једино ако се на људе и жене гледа као на поштанске коње који се могу користити до прве станице, а онда остављати да ту цркну. У том свету, каже Вотрен, „поквареност је општа појава“, а где су врлине, ту је и страдање и беда. Ко то не схвати на време, тај је осуђен на пораз.

 Милица Костић

МОТИВ ЉУДСКЕ НЕЗАХВАЛНОСТИ

Париз у 19. веку био је окрутан према двема девојчицама које су одрастале без мајке, а поред оца коме је новац био темељ среће. О томе да је новац смисао Чича Гориовог живота, говори његова чувена реченица '''Новац је живот! Новац је све!''. Након свог обогаћења, путем профитирања од рата, продавајући житарице и брашно, Чича Горио који је остао без свог ослонца у животу, без мајке својих кћерки, покушао је да надомести мањак љубави новцем и материјалним добрима. Не слутећи да већ од самог старта прави велику грешку у васпитању својих девојчица, Анастасије и Делфине. Друштво Париза у 19. веку било је пуно материјалиста, изузетак нису били Чича Горио, ни Анастасија, ни Делфина. Одрастајући у свету где им ништа није фалило, две девојчице нису могле саме да изграде осећај захвалности према своме оцу, нити према било ком другом. Након удаје у две имућне породице, Анастасија и Делфина, заборавиле су на свог старог и осиромашеног оца. Грешка Чича Гориа у васпитању својих кћери испољава се кроз њихов долазак к њему само када им затреба више новца. Заслепљене својом себичношћу и незахвалношћу, девојке које су усвојиле погрешан систем вредности, нису могле приметити да је њихов отац остарио и оседео због љубави према њима. То потврђује продавање разних предмета који су за Чича Гориа имале сентименталну вредност, да би његове кћери могле наставити лагодан живот. Незадовољне и неиспуњене, Анастасија и Делфина, покушавају да надоместе празнину коју осећају кроз материјалне ствари. На крају, разбољевајући се због њих, на самрти, изморени и искоришћени отац, увиђа своје грешке и схвата да је он делимично крив за похлепу која се јавила код њихових кћери. Незахвалност, похлепа и себичност су одлика неваспитања, некултуре и лоших људи што су биле Анастасија и Делфина.

Јелена Божовић

ЉУДСКА КОМЕДИЈА- циклус

Оноре де Балзак је своја дела груписао у једну целину у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима са tтежњом да прикаже живот свих друштвених класа и слојева и да осветли тајне цовекове психе. Ову своју замисао и идеју назвао је људском комедијом. Тај механизам користио је у сцаком свом делу како би изразио јединство друштва о коме говори. Балзак је имао читаву студију по којој је тачно разврстао дела која је писао не би ли чинила целину, међу којима се Чича Горио нашао у тзв „Студијама нарави“ са циљем да се кроз њега читаоцу представе призори из приватног живота у чему је Балзак и успео с обзиром на главну радњу дела. Балзак у Чича Горију непосредно и верно приказује стварност, аналитички поступа у обради, заузима критички однос према савременим појавама и ликовима, приказује представнике различитих друштвених слојева. Писац даје широку и верну аналитичку слику друштва пратећи своје ликове у њиховом развоју, сазревању и кретању у различитим друштвеним круговима, што је једна од главних карактеристика Људске комедије. Колико је геније у свему томе, говори и чињеница да када је роман Чича Горио у питању, он ликове ставља у тачно одређен историјски контекст ( период Бурбонске рестаурације, прецизније године 1819. И 1820., дакле период обнове Монархије након Наполеоновог пораза ) и тиме заокружује читаву радњу и историјски период што доста говори управо о генијалности аутора. Кроз ликове Чича горија и Ежена де Растињка он даље продубљује и пред читаоца ставља праву психолошку слику карактера којима се даље кроз радњу романа игра и тиме открива још више праци стање друштва и атмосферу која је владала у том времену и тим приликама.
Данка Гускић

ИСТОРИЈСКА ПОЗАДИНА РОМАНА


Париз, Француска 19.век
Радња романа се одвијала крајем 1819. и почетком 1820. године. Бурбонска рестаурација је била између 1814. и 1830. године, то је био период обнове монархије после Наполеоновог пораза. Тада се на власт вратила бурбонска краљевска династија свргнута 1792, за време Велике француске револуције. У роману "Чича Горио" јасно се види да повратак Бурбона није значио и потпуно успостављање режима који је био на власти пре револуције. Племство је сувише ослабљено да би представљало водећу друштвену снагу. Ако је племићка титула и даље на цени, ако се места у високој друштвеној администрацији по правилу додељују припадницима племства, буржоазија је снажнија од племства зато што је богатија. Односе међу људима одређује новац као неко мрачно божанство. Са тог аспекта нема суштинске разлике у односима људи било да се налазе у пансиону госпође Вокер или у салону виконтесе Де Бозеан. Писац инсистира на самом почетку романа како је оно о чему он говори "све је истинито", "она је тако истинита да свако може видети њене елементе око себе, у својем срцу можда.

   Барбара Ибрахимовић

ИДЕЈА И ПОРУКА РОМАНА

Идеја (порука): Могла би да стоји она библијска реченица , али у инверзији: Ко тебе хлебом, ти њега каменом, или “Новац је живот ! Новац је све!”, како каже Чича Горио. Међутим, закон јачег влада у животињском царству, људи би требало да се од медведа, лава, магарца, јелена... разликују јер поседују: савест, свест и осећајност. Али у друштву, покварењака, превараната и лажљиваца поштен човек не може успети и доћи на врх лествице ако не прихвати њихова правила борбе. То је најбоље схватио Ежен Растињак.

Циљ романа: Балзак својим романом жели да прикаже реално стање друштва. Он осудјује Чича Горионо благо понашање према ћеркама и њихово дрско и неодговорно понашање према оцу тј. Чича Гориу.
Људи не треба да процењују друге према томе колико имају материјалних средстава, већ какав је неко као човек изнутра.

Новац не може да купи здравље, срећу и смех али само једна лепа и искрена реч то може учинити!

                                                                                                                           Маријана Поповић