ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК - БИОГРАФИЈА

Оноре де Балзак , рођен 20 маја 1790, а умро 1850.
 Био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.

Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.

Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.

Пољска племкиња, Евелина Ханска са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.

Дела:

1.         Чича Горио(1835)

2.        Евгенија Гранде(1833)

3.        Рођака Бета(1846)

4.        Шагринска кожа

5.        Пуковник Шабер

6.        Љиљан у долу

7.        Сјај и беда куртизана

8.        Непознато ремек дело

9.        Шуани

10.     Код мачке која се лопта

Милица Симовић

КРАТАК САДРЖАЈ

Књижевни род: епика
 Књижевна врста: реалистички, социјални, роман карактера, психолошки роман

~Тема и структура романа

- Друштвени успех и успон у градској средини и болесна очинска љубав која доводи до личног и друштвеног слома

~ Композиција: укрштена, преплитање судбина

~ Три фабуларна тока у вези са три главна лика: 
-Друштвена афирмација студента Ежена де Растињака- пут ка “успеху” 
-Болесна љубав оца према ћеркама Делфини и Анастасији- трагична судбина чича Гориа  -Тајанствени живот одбеглог робијаша Вотрена.

~ Радња романа '' Чича Горио '' се одвија у Паризу, главном графу Француске, крајем 1819. и почетком 1820. Роман је сложене структуре, може се одредити и као дружтвени, љубавни и роман о васпитавању и развоју карактера. Балзак нам овим романом окрива Париз, осликава нам градски живот и друштво Француске у то доба. Пише нам о безусловној љубави оца (Чича Гориа) према својим ћеркама који га не цене, такође нас упознаје са и младим студентом права (Ежену де Растињаку), они су управо и главни ликови овог романа. Он пише у њиховим животима, животиним ситуацијима и тако уводи много друге ликове у дело. Роман почиње тако што нам Балзак даје сликовит и прецизан опис пансиона који води госпођа Вокер. Такође пише о ликовима који бораве у пансиону и указује и на карактеристике личности и физичке карактеристике. Тим описима Балзак нас заправо упућује на слику паришког друштва од најнижих до највиших слојева.

Mаја Милијановић

ПАНСИОН ГОСПОЂЕ ВОКЕР

Има већ 40 година како стара госпођа Вокер држи пансион у Паризу за средњи сталеж.

Пансион се налази у доњем делу улице Нев Сент Женевјев између Латинског кварта и предграђа Сан Марсо на стрмини улице Арбалет. Крај у ком се налазио пансион био је миран и тих и мање познат, а улица је била мрачна и сува, поред зидова је расла трава, а два споменика која су мењала околну светлост бацала су тонове жуте боје. Пошто је све било тмурно и сиво и најбезбрижнији пролазник би постајао тужан док пролази кроз крај. Куће су суморне. Ту се налазило доста пансиона.

Предња страна пансиона била је окренута ка малом врту са воћем и поврћем, а у хладу под липом био је округли сточић са столицама где су старији становници пансиона седели и пили кафуу, али ако им финансијска ситуација дозволи.

 Кућа је на три спрата, а иза куће је двориште где живе свиње, кокошке и куничи, а у дну дворишта је била дрварница. Између дрварнице и кухињског прозора висио је ормар у коме је стајала храна, а испод њега су отицали одпадци из кухиње. У приземљу је салон који је повезан са трпезаријом. Салон изгледа врло тужно, на средини собе био је округли сто са столицама. Салон је је заударао на плесан и ужеглост, био је хладан и влажан, заударао је на кухињу и сиротињски дом. Он је био окречен, али толико давно да се боја више не препознаје. Послуга је била стара. Ујутру око седам сати прво улази мачак, који одмах оњуши сваку чинију, а за њим и газдарица, госпођа Вокер.

У пансион су примани сви, и млади и стари и жене и мушкарци. У пансиону се дуго није видео млађи свет, а ако би се некад и појавио неко млађи то би било због тога што родитељи нису имали средстава да га издржавају.

Гости пансиона били су студент права Ежен де Растињак, мистериозни Вотерн и стари фабрикант резанаца Чича Горио.

Катарина Станојчић

ЦИТАТИ

Ружноћа  над лепотом има ту предност што лепота пролази, а ружнoћа остаје.

Жене мисле као краљеви, да им све дугујемо.
Слава је отров, који  треба узимати у малим дозама.

Раскош у осећањима,то је поезија сиромаха,  без тог богаства шта би љубав била за њих?

Ништа није непријатније него кад свет сазна ваше слабости.

Кривудави путеви не воде ничему великом.

                                                                                                                                   Милица Симовић

ЛИК ЧИЧА ГОРИА

Чича Горио - Жан Жоашен Горио је био фабрикант резанаца, кључан моменат његовог богаћења био је након рата, продавао је брашно по много већој цени док је владала глад. Имао је две ћерке, Анастазију и Делфину којима је посветио велику љубав када је остао удовац.Постаје жртва новца, мисли да се њиме може све купити. Заслепљен очинском љубављу, Горио им је давао новац и удовољавао разне прохтеве. Куповао им је скупоцен накит,хаљине, плаћао им је раскошне балове, свечане вечере, обезбедио им је добар мираз и обе су се удале у аристократске породице. Очинска љубав коју је мислио да пружа на прави начин уништила га је врло брзо. Почео је да изнајмљује јефтине собе у пансиону, отпустио је берберина, одрекао се дувана, из дана у дан изгледао је као крпа којом се брише под. Док је имао новца ћерке су га пазиле као мало воде на длану, чак се и госпођа Вокер загледала у њега и његов новац само због интереса што много говори о друштву Париза у то време. Његова слепа љубав према Анастазији и Дафини, довела је чак до тога да је закупио стан како би Делфина имала где да се састаје са Растињаком. Схвативши да су га ћерке искоришћавале, Горио тек на самрти исказује свој бес и незадовољство. Умро је као да нема никог свог, сахранили су га домар пансиона Вокер и студент права Ежен де Растињак о свом трошку. Ћерке којима је дао све што су пожелеле, нису га удостојиле ни доласком на сахранy.

Марко Арсенијевић

ЛИК ЕЖЕНА ДЕ РАСТИЊАКА

Ежен де Растињак је младић који је из провинције дошао у Париз на студије права. Ту је осетио велеградски живот, упознао сиромаштво и благостање, упоредио своју породицу у светлу париског живота и схватио да мора нешто да промени. Он "силно зажеле да се истакне и да успе по сваку цену. Као што се дешава код светлих карактера, он је хтео све то да постигне својом личном заслугом".Схватио је да у великом граду мора имати заштитника да би опстао и да би могао да уђе у високо друштво које је постало његова преокупација и главни циљ. Брзо је дошао у везу са даљом рођаком виконтесом де Бозеан и њена кућа му је постала прва степеница за улазак у високо друштво. Већ на првим корацима Растињак - млад, неискусан и чиста срца - доживљава понижење: његово одело, долазак пешице на бал или у неугледним кочијама, изазивају подругљиве погледе и осмехе слуга који му отварају врата. Први уласци у то друштво открили су му неискреност, притвореност, преваре, лажи. Младом и неискусном Растињаку желе да помогну својим саветима робијаш Вотрен и виконтеса де Бозеан. У Растињаку је двојство: он је млад, неискусан, чист, неискварен, решен да успе. Али и он је опљачкао мајку и сестре да би купио скупо одело и возио се кочијама, што је услов да уђе у високо друштво. По томе је себичан, као што су себичне ћерке Чича Гориа. Али ће тај исти Растињак одбити нечасну Вотренову понуду да се ожени богатом наследницом Викторином пошто пре тога буде убијен њен брат. Растињак има свој пут: "Моја је младост још чиста као ведро небо: ко хоће да постане велик или богат човек, треба да се помири са тим да мора лагати, повијати се, пузати и усправљати се, ласкати, претварати се. Ко пристане на то, зар не значи да је пристао да буде слуга оних који су лагали, повијали се, пузали. Прво им треба бити слуга па онда постати њихов саучесник. О, не. Ја ћу радити племенити, као светац, радићу дању и ноћу, да стекнем богатство само својим радом. То ће богатство врло споро ићи али ћу зато спавати мирне савети". Али када постане љубавник Делфине де Нисенжен, када осети мирис богатства, схвата да високо друштво, богатство и морална чистота не може да опстане једно поред другог. Судбина Чича Гориа из темеља потреса Растињака. Сахрана овог страдалника без кривице руши све илузије које је Растињак гајио о свету. Када је морао да позајми франак од покућара Кристофа да би гробарима дао напојницу, Растињака обузима туга и горчина. У том тренутку је нестао дотадашњи Растињак који ј е желео да свет осваја трудом, заслугом и врлином. Појавио се нови Ежен де Растињак који упућује друштву претеће речи: "А сад је на нас двоје ред". На ручак код госпође де Нисенжен одлази Растињак који прихвата борбу са друштвом Сен Жермена, али прихвата и средства којима се оно служи.

Анђа Жиловић

ЛИК ГОСПОЂЕ ВОКЕР

Госпођа Вокер

-Удовица, старија госпођа Вокер, била је власница истоименог пансиона.

-Њено буцмасто лице, свеже као први јесењи мраз, с' носом сличним папагајевом кљуну, и с' дебелим телом, потпуно је било у складу са њеним одајама, чији је нимало пријатан мирис гђа. Вокер удисала без гађења.

-Њене очи, окружене борама, које се час смеше као очи у играчице, а час добијају горак и намрштен израз зеленаша, одавале су њену тајанстевну личност.

-Њена доња сукња од плетене вуне, била је дужа од горње, која је направљена од неке старе хаљине, из које је вирела вата кроз поцепане шавове. Самим тим је и личила на све жене које је погодила несрећа.

-Иако је имала око 50 година, и даље је покушавала да се извуче из брлога. То је и највећи разлог због којег се и заљубила у чича-Горијев новац.

-Она је у основи била добра жена. Дивила се кошуљама чича Горије, чак је и желела да се уда за њега. Када није успевала да испуни своју жељу, постајала би намћор, и похлепно враћала чича Горију (повећавала му кирију).

Лука Цукавац и Катарина Секулић